Knji­žev­no dje­lo Ra­do­ji­ce Bo­ško­vi­ća bi­lo je pred­met sim­po­zi­ju­ma kri­ti­ke ovo­go­di­šnjih knji­žev­nih su­sre­ta „Pje­snič­ka ri­ječ na iz­vo­ru Pi­ve” ko­ji se odr­ža­va­ju u Plu­ži­na­ma. Bo­ško­vić je ro­đen 1947. go­di­ne u Pa­vi­nom Po­lju, a Fi­lo­lo­ški fa­kul­tet za­vr­šio je u Be­o­gra­du. Bio je pro­fe­sor u bje­lo­polj­skoj gim­na­zi­ji „Mi­lo­je Do­bra­ši­no­vić”, a po­tom glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik „Knji­žev­ne re­vi­je”. Ob­ja­vio je vi­še knji­ga po­e­zi­je i do­bit­nik je zna­čaj­nih pri­zna­nja po­put Or­de­na sa zlat­nim vi­jen­cem, Na­gra­de „3. ja­nu­ar”, Po­ve­lje gra­da Kra­lje­va, na­gra­de „Ri­sto Rat­ko­vić”, „Tri­na­e­sto­jul­ske na­gra­de”, a za iz­u­ze­tan do­pri­nos u obla­sti kul­tu­re do­bio je sta­tus is­tak­nu­tog kul­tur­nog stva­ra­o­ca Cr­ne Go­re. Pr­vu pje­smu, re­kao je na sim­po­zi­ju­mu prof. dr Jo­van De­lić, Bo­ško­vić je ob­ja­vio pri­je 56 go­di­na, a pr­vu zbir­ku po­e­zi­je pod na­slo­vom „Glu­va ku­ća” pri­je 47 go­di­na.
– Bio je to ve­li­ki tre­nu­tak mla­dog pje­sni­ka ko­ji se tom pr­vom knji­gom po­tvr­dio kao nov i auten­ti­čan pje­snič­ki glas, svo­je ina­če da­ro­vi­te ge­ne­ra­ci­je. I to ne sa­mo me­đu stu­den­ti­ma be­o­grad­skog Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta već ci­je­lo­ga Be­o­gra­da. Pje­sme iz te knji­ge dje­lu­ju da­nas iz­u­zet­no zre­lo – re­kao je prof. dr De­lić.
Ra­do­ji­ca Bo­ško­vić, is­ta­kao je knji­žev­nik Se­li­mir Ra­du­lo­vić, go­to­vo da je ide­al­ni pri­mjer pje­sni­ka ko­ji, na dje­lu, po­ka­zu­je da lir­ski na­stro­jen su­bjekt ne za­u­zi­ma stav. Nje­go­va pje­sma, sma­tra on, re­klo bi se, svim ru­kav­ci­ma in­te­gral­nog pje­snič­kog to­ka, naj­ne­po­sred­ni­je, upu­ću­je da je lir­sko, po se­bi, „ne­mo­gu­će tvo­re­nje du­še”, da ne že­li da bu­de „uhva­će­no za ri­ječ”, da, u nje­mu, sam je­zik „za­zi­re od sop­stve­ne čvr­ste stvar­no­sti”.
– Bo­ško­vić pri­pa­da re­du pje­sni­ka ko­ji se ne oba­zi­ru na knji­ške mo­de­le, već, bez ostat­ka, ku­pi da­ro­ve ži­vo­ta. Nje­go­vo pje­sni­štvo „te­ži sli­ci, a ne ide­ji” i ka­da se ba­vi ide­ja­ma on tra­ži i iz­na­la­zi „pri­kri­ve­nu osno­vu stvar­ne sli­ko­vi­to­sti u njoj”. U svi­je­tu u ko­jem se lju­bav ne mje­ri kao vječ­nost, već kao sva­ka dru­ga (sit­na) ze­malj­ska vri­jed­nost, on nam je, oslu­šku­ju­ći div­nu pje­smu „ti­hog po­vje­tar­ca ne­ve­zi­ve slo­bo­de”, po­da­rio zre­le pje­snič­ke plo­do­ve ko­ji na­si­ću­ju sva­ku glad, ka­zao je iz­me­đu osta­log Ra­du­lo­vić.
Bo­ško­vi­će­va po­e­zi­ja, re­kla je knji­žev­ni kri­ti­čar Dra­gi­ca Iva­no­vić, iako je pro­šla kroz raz­li­či­te fa­ze, ima ne­ko­li­ko po­et­skih ni­ti ko­ji­ma je čvr­sto po­ve­za­na. Pje­sme ra­znih ci­klu­sa, pa čak i pje­snič­kih zbir­ki me­đu­sob­no se na­do­pu­nju­ju i jed­ne dru­ge do­dat­no osvje­tlja­va­ju.
– Iz­u­ze­tak je zbir­ka „Taj­no go­vo­re­nje” ko­ja svo­jom stro­gom for­mom, ali i te­ma­ti­kom pred­sta­vlja is­ko­rak sa pu­ta či­ji je smjer već „Glu­vom ku­ćom” od­re­đen – na­ve­la je Iva­no­vić.
Pje­sni­ki­nja i knji­žev­na kri­ti­čar­ka Jo­van­ka Vu­ka­no­vić ka­za­la je da kroz či­tav Bo­ško­vi­ćev pje­snič­ki opus te­če po­sred­ni, pod­ra­zu­mi­je­va­ju­ći, čas vi­še, čas ma­nje vi­dljiv, dis­kurs na­u­ka, sa­mo­spo­zna­nja, zdra­vog na­ra­vo­u­če­ni­ja, što ih ob­li­ku­ju pret­hod­na vi­še­vje­kov­na is­ku­stva, prak­sa i za­ko­no­mjer­nost isto­rij­skih mi­je­na na­rod­nog, ko­lek­tiv­nog ži­vo­ta. Za­to je, na­gla­si­la je ona, Bo­ško­vi­ćev stva­ra­lač­ki na­gon, kroz sin­te­tič­ko is­ku­stvo po­zna­tog mu tra­di­cij­skog svi­je­ta, isto­vre­me­no osva­jao i onaj uni­ver­zal­ni ko­ji bi­lje­ži sli­jed ci­vi­li­za­cij­skih epo­ha od čo­vje­ko­vog po­sto­ja­nja do da­nas.
Po­red to­ga što su do­bra lir­ska tvo­re­vi­na, re­kla je prof. dr Sla­vi­ca Pe­ro­vić, Bo­ško­vi­će­ve pje­sme su svo­je­vr­stan po­et­ski ar­hiv, et­no­lo­ški mu­zej i stal­na pri­rod­njač­ka po­stav­ka bilj­nog i ži­vo­tinj­skog svi­je­ta.
– Sve je tu me­ta­fo­ra, od to­po­ni­ma do ime­na, do naj­sit­ni­je ži­vo­ti­nje i one naj­krup­ni­je, od sva­kog di­je­la bilj­ke, onog nad­zem­nog a po­seb­no onog pod­zem­nog nje­nog ko­ri­je­na. Uroš, Vi­dak, Bo­ro, Jev­đo, Ga­le, jed­na­ko su me­ta­fo­re kao Sli­je­pac most ili Ka­za­zo­vi­na. Ka­ko me­ta­fo­ra ima moć uni­ver­za­li­za­ci­je sva­ki čo­vjek je ne­ki po­ten­ci­jal­ni Ugren u ne­koj mo­gu­ćoj Ka­za­zo­vi­ni, re­kla je iz­me­đu osta­log prof. dr Pe­ro­vić ko­ja je iz­la­ga­la na te­mu „Moć za­vi­čaj­ne me­ta­fo­re”.
O Bo­ško­vi­će­vom knji­žev­nom dje­lu go­vo­ri­li su i prof. dr Si­ni­ša Je­lu­šić, Mi­ćo Cvi­je­tić, Mi­ro­je Vu­ko­vić, Ra­do­man Če­čo­vić i Isak Kal­pa­či­na.B.Bra­šnjo


Dra­ma u 117 sli­ka

Knji­žev­nik Ko­sta Ra­do­vić go­vo­rio je o Bo­ško­vi­će­vom ro­ma­nu „Sa­ži­ma­nje” ko­ji je, ka­ko je ka­zao, dra­ma u 117 sli­ka.
– Po­red ono­ga pi­ta­nja ko­je is­ku­ša­va sva­kog pi­sca – ži­vot – smrt - pro­la­znost, pro­ti­vr­ječ­nost, ugro­že­nost, ta­jan­stve­nost, mo­ral­nost, bi­je­da, lju­bav, ovo Bo­ško­vi­će­vo dje­lo oso­bi­to ka­rak­te­ri­še dra­ma­tič­nost, od­no­sno smi­sao za dram­sko, a dram­skog ne­ma bez di­ja­lo­ga. Di­ja­log u ovom ro­ma­nu uisti­nu je dra­ma u 117 sli­ka, jer di­ja­log ni­je op­te­re­ćen na­ra­ci­jom, ni­je raz­vu­čen, već kra­tak, pre­ci­zan, ali sa psi­ho­lo­škom pod­lo­gom uče­sni­ka i ja­snim sjen­ka­ma ci­ni­zma glav­nog ju­na­ka Ši­mu­na Ma­ti­je­vi­ća – na­veo je, iz­me­đu osta­log, Ra­do­vić.


Sti­ho­vi „oči­šće­ni” od emo­ci­ja

Knji­žev­nik Ra­do­mir Ulja­re­vić sma­tra da Bo­ško­vić ima svo­je vi­na­ve­rov­sko mje­sto u cr­no­gor­skoj knji­žev­noj pri­či. On je­ste pje­snik, is­ta­kao je Ulja­re­vić, ali ni­je od onih či­ja ri­ječ mi­lu­je sluh či­ta­o­ca i slu­ša­o­ca. On ni ne že­li da se do­pad­ne, već, ka­ko je Ulja­re­vić ka­zao, da se za­mje­ri, nje­go­va pje­sma je na gra­ni­ci in­ci­den­ta, ne že­li da pre­vi­di ni­šta, ne­će da se udva­ra či­ta­o­cu, ima pri­mjed­be...
– Nje­go­va po­e­zi­ja ima pri­mjed­be ko­je ni­su ma­le, to je po­e­zi­ja ko­ja ne hva­li, već ku­di. Ta knji­žev­nost ne že­li da bu­de epo­hal­na, ali že­li da bu­de dje­lat­na, da bu­de an­ga­žo­va­na, do­i­sta te­žak za­htjev – iz­bje­ga­va­ti sve lo­vo­ri­ke da bi se po­ka­za­lo ka­ko tr­nov vi­je­nac ima svo­je ča­ri.
Ri­jet­ki su pje­sni­ci ko­ji su svo­je sti­ho­ve ta­ko si­ste­ma­tič­no po­ku­ša­va­li da „oči­ste” od sva­ke emo­ci­je, i kad su pje­sme pi­sa­ne u pr­vom li­cu, i kad pje­snik go­vo­ri o ono­me što mu se do­ga­đa, i ka­da na­go­vje­šta­va ka­kve dra­ma­tič­ne de­ta­lje, sud­bin­ski va­žne, on je pri­vid­no pro­tje­rao emo­ci­ju, uvi­jek je na dis­tan­ci, kao da se sve do­ga­đa ne­kom dru­gom, a ne pje­snič­kom su­bjek­tu.
– De­si se kat­kad da po­mi­sli­te da po­ne­ku pje­smu on ni­je pi­sao, ka­zao je Ulja­re­vić.